Mina Obradović, diplomirana oblikovalka (SRB): ”izPOSTAVI se V javni PROSTOR je bilo veoma lepo iskustvo, program radionica je bio veoma raznovrstan. Druženje je bilo odlično iako se nismo znali pre ovih radionica. Zanimljivo je bilo raditi u grupi sa različitim ljudima koji imaju različita iskustva i znanja, radom u takvoj grupi smo se međusobno inspirisali i dopunjavali. Grupnim radom smo bolje upoznali kako druge tako i sebe u zajedničkom radu, takođe je bilo produktivno imati različita razmišljanja u grupi. Ljubljana je prelepa kao grad i uživali smo u festivalima Ana Desetnica i Cirko Balkana. Svaka od radionica je bila za sebe zanimljiva i inspirativna za radionicu koja joj sledi. Celokupni doživljaj je bio zaista fenomenalan, i nadam se da će se naše druženje nastaviti!” 


Nevena Marković, študentka scenografije (SRB): ”Projekat koji inspiriše, oslobađa i transformiše.” 


Tomislav Jelesijević, amaterski igralec (SRB): ‘Projekat me je izPOSTAVIo V javni PROSTOR ali je I U meni usPOSTAVIo jedan novi PROSTOR. Divno!” 


Mia Bradić, dijakinja in akrobatka (SRB): ”Ovaj je projekt bio jedno od najljepših iskustava u mom životu. Stekla sam jako korisna znanja koja će mi pomoći u daljnjem razvoju i upoznala prekrasne ljude koji su sve radionice još više uljepšali.” 


Una Beić, študentka igre (SRB): ”izPOSTAVI se V javni PROSTOR je za mene bilo jedno od najboljih iskustava u životu. Pre svega, ljudi. Radili smo sa profesionalcima koji su pred nas postavljali zadatke koji su mi isprva delovali neostvarivo. Imali smo kratko vreme za rad, 2 dana za svaku radionicu, što je zapravo bilo odlično. To je podstaklo svačiju kreativnost da izadje napolje, puno ideja koje su odmah sprovodjene u delo, nije bilo vremena za puno razmišljanja! Studiram glumu i upravo to puno razmišljanja mene često nikuda nije vodilo. Na ovim radionicama sam stekla hrabrost da i najgluplju ideju izgovorim naglas i isprobam odmah, što dovodi do neverovatnih rezultata. Ekipa je bila neverovatna. Nikada nisam bila u grupi koja je bila tako slobodna. Zajedno smo stvarali, kao da se poznajemo i stvaramo već godinama. Niko nije imao stege koje su ga kočile, što mi je neverovatno. Nakon radionice uličnog teatra u kojoj smo glumili pećinske ljude i prilazili strancima, mirisali ih i pipali, kupali se u voću itd. u jednom trenutku sam stala i shvatila “Ovde su ljudi koji nikada ništa slično nisu radili, a eto ih sad ovde, i bez ostajanja u zoni komfora isprobavaju i rade ove ludačke stvari”. Sve je to bilo, verujem, zahvaljujući tom zajedničkom duhu slobode koji se stvorio. Svakog dana sam osetila da se moja kreativnost nadogradjuje. Nikada i nigde nisam imala osećaj takve slobode da stvaram. Stvarno sam se osećala živom. Kasnije sam bila besna na školstvo što mi nikad nije pružilo ovakav osećaj i pustilo me da budem kreativna! Imam osećaj kao da se na ovim radionicama nešto u meni pokrenulo, neka želja, volja i osećanje da je zaista, uz malo kreativnosti i ljubav prema onome što radim, sve moguće. Stekla sam nove prijatelje sa kojima sam ostala u kontaktu i nakon radionica. Ne mogu, a da ne pomenem hostel Tabor u kojem smo odseli. Hostel je imao ogromno dvorište u kom smo ujutru doručkovali i pili kafu, a uveče sedeli pod otvorenim nebom, teren, salu, čiste sobe, sobu za goste u kojoj smo mogli da se družimo ili gledamo tv u slučaju kiše. Zahvalna sam mnogo na ovom projektu, ljudima sa kojima sam radila i mogućnosti da se isprobam u novim stvarima.”